Bloger slučajni

DRUGA SANSA

Život — Autor verica66 @ 17:58
A sta ako je zivot samo jedan krug koji nam iznova postavlja iste prepreke i izazove, pusta nas da gresimo i nesto naucimo i onda nas ponovo vrati na pocetnu tacku? Na onu kljucnu tacku da sa nje ponovo krenemo, mozda kljucni period ili godinu u nasem zivotu, kada smo bili najzadovoljniji sobom i najsigurniji, kada smo se najlepse osecali i bili najsrecniji. Da nam pokaze da je sve ovo bila samo jedna skola zivota, period ucenja i sazrevanja, period patnje i tuge, kada smo sami birali svoje greske i sami iz njih ucili. Sta je sada ovo? Druga sansa? Zivot? Pravi put? Nesto kao...ok, sve do ove tacke bilo je dobro, par godina zivotnih lekcija i samara ti je dobro doslo, ajmo sada da krenemo pravim putem.. Verujem da svi mi imamo tu jednu godinu koju pamtimo. Moja je bila 2007. Zavrsila fakultet sa najvisim ocenama, nasla posao o kojem nisam mogla ni sanjati, najlepse izgledala, najbolje se osecala, konacno stavila tacku na dugogodisnju vezu koja me je unistavala, upoznala neke divne i drage ljude koji su mi dali snage, volje, vetar u ledja, bila okruzena pravim prijateljima, konacno uspostavila dobre odnose sa roditeljima, najbolje se provodila, najvise izlazila, imala dovoljno novca da mogu da priustim sebi sta zelim, kako zelim i gde zelim...bila zadovoljna i srecna... Kako se dalje odvijalo ovih nekoliko godina, ne pamtim ni sama. Tek svaku godinu brojim po nekim sitnim trenucima radosti, pozitivnih momentima i to je sve. A krenula u buduce dane sa toliko elana, sa toliko volje i snova. Gde su oni nestali? Mozda sam ih gubila po putu, a neko drugi ih sakupljao? A opet, kada se osvrnem iza sebe, ne mogu da budem skroz nezadovoljna. Nista posebno od zivota nisam trazila ni ocekivala, pa ipak, pruzio mi je mnogo vise radosti i trenutaka o kojima se nisam usdjivala ni mastati, a opet...to nekako nije bilo to... Mnogo vise padova nego uspona, mnogo vise razocarenja od radosti. Cini mi se da sam do tada znala samo sta ne zelim u zivotu, ne i sta stvarno zelim. Mozda je u tome i bila poenta price. Da sama spoznam sebe, svoju dusu, svoje vrednosti, svoje zelje, shvatim ko su mi pravi prijatelji, odvojim bitne od nebitnih stvari, napravim prioritete... Opet si tu gde si i tada bila, na pocetku, par godina starija i iskusnija, sa malo bora da te podsete da si dovoljno zrela i svesna sebe, svoje proslosti, svojih gresaka, svojih mana i vrlina, svojih reci i dela, dovoljno pametna da sada znas sta zelis, a ne sta ne zelis. Deja vu... Ili sta god? Zivot? Druga sansa?... A sta ako je zivot samo jedan krug koji nam na nasem putu postavlja prepreke i izazove, pusta nas da gresimo i nesto naucimo i onda nas ponovo vrati na pocetnu tacku. Na onu kljucnu tacku, mozda kljucni period ili godinu u nasem zivotu, kada smo bili najzadovoljniji sobom i najsigurniji, kada smo se najlepse osecali i bili najsrecniji. Da nam pokaze da je sve ovo bila samo jedna skola zivota, period ucenja i sazrevanja, period patnje i tuge, kada smo sami birali svoje greske i sami ucili iz njih. Da nam jasno pokaze na konkretnim znakovima i konkretnim stvarima gde smo zastali da bi ucili, sta smo sve doznali i shvatili, koliko sada sebe bolje poznajemo da bi mogli ispravno svoje potencijale da iskoristimo, kako da sacuvamo sebe od drugih i od sebe samih, a i da nam za neke stvari da pecat i potpis da su bile ispravne.

Powered by blog.rs